On November 1, 2025, to the great joy of all the gathered members of the Mission Parish of Saints Cyril and Methodius in Connecticut, the second annual fundraising dinner was held. This event brought together about two hundred people living within the parish area, as well as guests from the region between New York and Boston.

His Grace Bishop Irinej of Washington-New York and Eastern America addressed those present, noting, among other things, that it was a great honor for him to support such a magnificent event with his presence — “where all of us gathered together grow as one, caring for the future of this parish.”

Before his address, His Grace received the famous Dalmatian cap from members of the Parish Council, as he himself hails from that region. He used this symbolic gesture to vividly explain the next step — the plan to find a church building that will be purchased and serve as the permanent home of this parish. “Just as a cap protects and shelters the head from rain or cold, so too does the church, as a collective roof over our heads, protect the faithful. It is a second home in which the family is enlarged — a home where Christ is the host, and we all, gathered around Him, participate in the mystery of salvation.”

To teach about the importance of community, the Bishop quoted the old Latin saying: “Unus christianus, nullus christianus” — one Christian is no Christian. Young and old alike, gathered together in joy for the good of this great family — that was the image everyone present could take home, with hope for another meeting soon.

In addition to His Grace, the following guests also addressed the gathering: Mr. Aleksandar Lazarević, parish treasurer, who expressed his pride at seeing such a strong turnout, saying that this only strengthens hope in the bright future of the mission; Mr. Dragan Mandić, president of the Parish Council, who welcomed those present and thanked former president Mr. Aleksandar Gogić for his dedicated work and leadership of the Council up until September of this year.

The Very Reverend Protopresbyter-Stavrophor Aleksandar Vlajković, Boston Dean and the first administrator of this parish, reminded everyone of its humble beginnings and wished the parishioners continued progress, promising — as always — the wholehearted support of neighboring parishes that strive to bear witness to fraternal love. He especially mentioned Very Reverend Protopresbyter-Stavrophor Đokan Majstorović, who came with a group of parishioners from Paterson to offer their support.

Finally, Very Reverend Protosyngellos Nektarije Tešanović, who will serve as the temporary administrator of the parish until the arrival of a new priest, also addressed the gathering. He expressed his gratitude for the trust and honor of being allowed, after his successful service in Lorain, to continue his ministry in the youngest mission of the Serbian Orthodox Church in this area.

On Sunday, November 2, His Grace continued the visit by celebrating the Divine Liturgy, confirming that the gathering of a parish has meaning only when it flows from the Liturgy itself and from the entire liturgical life of the Church.

Concelebrating were Very Reverend Protopresbyter-Stavrophor Aleksandar Vlajković, Boston Dean, and Very Reverend Protosyngellos Nektarije Tešanović. After the Liturgy, a fellowship meal was served for all present, followed by a meeting between the Bishop and the Parish Council.

In his homily, Bishop Irinej preaching, among all else, said: “Beloved, on this day we have heard probably the most recognizable of all of Christ’s parables. A parable, as you know, is a story — an illustration of a teaching of Christ.  It is very recognizable for two reasons: First, it is His first parable ever, in His ministry. Second, it is a parable wherein He preaches and then actually interprets everything for us.

“There are different places where the seed that the sower scatters can possibly fall. The first place is by the roadside, and those seeds, as we heard, can be trampled upon, and the birds of the heavens will come down and eat them, and they will be no more. They were sown for nothing — except perhaps to keep the birds happy and fed, of course. But you see, this first example teaches us that we must walk the narrow path, never looking to the right or to the left, but only forward, toward the light, toward Christ

“On the other hand, you have those seeds that fell on a rock, on a stone. They could not have life because there was no moisture to nourish them so that they could grow. That rocky place — the seed that fell there — will wither, unless,  as witnessed when you travel along the highways anywhere in this world and see a stone mountain, and on it, by some miracle, a tree growing out of the stone. You may also see grass or flowers and wonder how this could be possible. I was in Dalmatia this past summer and saw the most amazing thing. It has even become a tourist attraction. Why? Because somewhere by a door, across the street from our church in one of the Dalmatian cities, Skradin, there is a small crack in the stone, and a seed fell into that small crack. It found moisture and earth somehow — and a big, beautiful fig tree grew up from it. To everyone’s amazement, no one has cut it down; everyone enjoys it and takes pictures beside it. You see what the quest for life is all about.

“Then you have the seeds that fell among thorns. The thorns are the concerns of everyday life — work, school, family, and so on. These thorns distract us from focusing on Jesus Christ. It is like Peter, who wanted to walk on the water to come to Christ when he saw Him in the midst of a storm on the lake. As long as Peter was focused on Christ, he could not drown — he walked on the water. But the moment the wind distracted him, he began to sink, and Christ had to reach out His hand and lift him up. And then, finally, there are the seeds that fell on fertile earth. How do we understand this? The word “fertile earth” comes from an interesting Latin word — humus. You’ve heard that word before. Its root is the same as the word humility.  So, if the seed is planted in fertile earth — in humus — it is planted in humility. And if your heart is humble, that seed will grow, and that seed will prosper.  Only then will we be able to understand what Christ said at the end — when He raised His voice and declared:  Blessed are those who have eyes to see and ears to hear. To see means to perceive and to understand; to hear means to comprehend.  And if you know how to perceive and comprehend, then you can move forward toward the light. Then, the magnificent symbols of light, of resurrection, and of divine knowledge will always be plentiful and flourish throughout your life. 

“God bless you, my beloved, on this joyful day of our encounter — until that final day of our glorious meeting again in Christ’s Heavenly Kingdom!

У Конектикату одржано друго донаторско вече

Mисионарске парохије Светих Ћирила и Методија

Првог новембра 2025. године, на велику радост свих окупљених чланова мисионарске парохије Светих Ћирила и Методија у Конектикату, одржано је друго по реду донаторско вече. Овај догађај окупио је око две стотине људи који живе на територији ове парохије, као и гостију са простора између Њујорка и Бостона. Окупљенима се обратио Његово Преосвештенство господин Иринеј, епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички, који је, између осталог, истакао да му је неизмерна част што својим присуством може да подржи овај величанствени догађај, „где сви окупљени заједно чинимо да узрастамо, бринући се о будућности ове парохије.“ Владика је, пре свог говора, од чланова Повереништва добио чувену далматинску капу, јер и сам потиче из тих крајева. Искористио је ту симболику да сликовито објасни следећи корак, односно план за проналажење храма који ће бити купљен и служити као стална кућа ове парохије. „Као што капа штити и чува главу од кише или зиме, тако и храм, као колективни кров над главом, штити парохијане. Он је друга кућа у којој се породица проширује, кућа у којој је Христос домаћин, а ми сви, окупљени око Њега, учествујемо у тајни спасења.“ Да би поучио народ о значају заједништва, владика је цитирао стару латинску изреку: „Unus christianus, nullus christianus“ — један хришћанин, ниједан хришћанин. Млади и стари, а сви заједно окупљени у весељу на добробит ове велике породице — то је слика коју је свако од присутних могао понети са собом кући, са надом у што скорији поновни сусрет. 

Поред Његовог Преосвештенства, госте су поздравили:

господин Александар Лазаревић, благајник у Повереништву, који је у свом говору истакао да је поносан што види велики одзив и да то само још више буди наду у светлу будућност ове мисије;

господин Драган Мандић, председник Повереништва, који је присутне поздравио и захвалио се на досадашњем труду и раду бившем председнику, господину Александру Гогићу, који је успешно водио Повереништво до септембра ове године.

Високопречасни протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник бостонски и први администратор ове парохије, подсетио је све на њене скромне почетке и пожелео парохијанима да наставе да напредују, обећавајући, као и до сада, свесрдну подршку суседних парохија које се увек труде да сведоче братску љубав. Овде је посебно истакао пример високопречасног протојереја-ставрофора Ђокана Мајсторовића, који се са групом својих парохијана из Патерсона упутио да пружи подршку овој парохији. На крају се обратио и високопреподобни протосинђел Нектарије Тешановић, који ће бити привремени администратор ове парохије до доласка новог свештеника. Он се захвалио на указаном поверењу и части што му је, после успешног служења у Лорејну, допуштено да своју службу настави у најмлађој мисији Српске Православне Цркве на овом подручју.

У недељу, 2. новембра, Његово Преосвештенство је служио Свету литургију, тиме настављајући ову посету и потврђујући да окупљање једне парохије има смисла само ако проистиче из саме Литургије и читавог литургијског живота.
Саслуживали су високопречасни протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник бостонски, и високопреподобни протосинђел Нектарије Тешановић. После Литургије уследило је послужење за све присутне, као и радни састанак владике са повереништвом ове парохије.

Беседећи на недељно Јеванђеље, владика је, између осталог, рекао: „Радујем се што сам данас са вама и што смо окупљени на овој Светој Литургији могли чути једно од најпрепознатљивијих јеванђелских зачала која је Црква одредила за читање у овај данашњи дан. Један од мојих професора догматског богословља, протојереј-ставрофор Томас Хопко, говорио је следеће: ако се људи икада нађу у некој кризи или дилеми и не знају како да поступе, они би се, најчешће листајући Свето Писмо све док не наиђу на нешто што им одговара, што њиховим срцима говори о ономе што би они желели да учине. Међутим,  професор Хопко је саветовао: Немојте то чинити, јер је Бог дао Цркви довољно мудрости. Довољно је да отворите Јеванђеље на оном месту које је Црква одредила за тај дан, и добићете одговор.

„Данас смо чули једну дивну параболу. У ствари, ово је историјски тренутак у Христовој земаљској служби, јер је ово први пут да је Христос беседио, а да није желео да говори отворено и непосредно, него преко једне параболе – једне приче. Тим поступком изненадио је Своје апостоле, јер више није јасно говорио пред људима. Вама је дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано (Мт 13, 11), каже Христос, и додаје: Јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју (Мт 13, 13).  Управо ова парабола о сејачу и семену (Мт 13, 3–9; Мк 4, 3–9; Лк 8, 5–8) говори о самом Христу, јер Христос је Логос Божји, што на грчком значи Реч Божја. А Реч Божја, по учењу Светог Иринеја Лионског, по коме сам добио своје монашко име, јесте управо семе – логос, реч. Логос, односно семе, представља у исто време и науку и васкрсење.  Видимо пред собом ову чинију са кољивом, житом. То жито ћемо касније употребити приликом служења парастоса за оне који су пострадали пре годину дана у Новом Саду. Зашто ми у Православљу припремамо кољиво? Зашто га кувамо за славе и помене? То чинимо јер је сам Господ Исус Христос рекао: Ако зрно пшенично, павши на земљу, не умре, онда само остаје; ако ли умре, многи род роди (Јн 12, 24). Само семе у себи носи силу и снагу новог живота – то је јасан симбол васкрсења. 

„У науци, сваки добар педагог, сваки учитељ, професор или васпитач зна да мора засадити семе у човековом срцу. Али није довољно само у срцу засадити семе, јер већ свети оци кажу да срце може лако да нас превари када делује само по голим емоцијама. С друге стране, разум, људски интелект, такође може да нас превари ако се не спусти у људско срце. Због тога свети оци уче да, када се нађемо у дилеми, треба спустити главу ка срцу, затворити очи и погледати у његову дубину. И онога тренутка када, затворених очију, угледамо како мали пламен гори у средини нашег срца, треба да отворимо очи – и видећемо да смо обасјани светлошћу Христовог знања. То је учење наше Цркве.

„Чули смо четири примера шта се може десити када онај који сеје разбацује семе. Оно што падне поред пута, каже Христос, биће згажено или ће га птице позобати (Мт 13, 4), и ту нема никаквог живота. Зашто нам Христос то говори? Зато што кроз овај живот морамо ићи уским путем (Мт 7, 14), и само онај који не гледа ни десно ни лево, него право, биће на правом путу и то семе неће бити погажено. 

„Оно што падне на камен, и ту нема живота, јер се семе сасуши – нема влаге, нема воде (Лк 8, 6). А без воде нема живота. Ипак, често пута, на чуђење и дивљење, када бих пролазио ауто-путевима и угледао неку стену, видео бих да је из те стене проклијао живот. Нека је птица и ту бацила семе, и одједном из камена расте нови живот – дрво, трава, цвет – под, наизглед, немогућим околностима. Али у томе се огледа сушта чежња за животом, по сваку цену. И то је добра поука за све нас. 

„Оно што падне међу трње, каже Христос, трње порасте и угуши га (Мт 13, 7). Ту, такође, нема живота, јер човек се гуши свакодневним животним изазовима – било на послу, у школи, у дому и тако даље. То је налик ономе што се десило са Христом и Светим апостолом Петром, када су апостоли отишли дубоко на језеро да лове рибу. И како су били целе ноћи тамо, наишло је невреме и нису могли да се врате до обале. И одједном видеше некога где им прилази ходајући по води – Христос! Петар Му затим рече: Господе, ако си Ти, заповеди ми да дођем к Теби по води (Мт 14, 28). И док је Петар гледао у Христа, не скрећући поглед ни десно ни лево, могао је да хода по води, једнако као и Христос. Али онога тренутка када је чуо да ветар хуји око њега, уплашио се, заборавио на Христа и почео да тоне. Тада му Христос пружи руку и ишчупа га из воде, говорећи: Маловерни, зашто посумња? (Мт 14, 31). 

„И најзад, четврти пример који нам је дат у данашњем Јеванђељу јесте семе које падне у добру, плодовиту земљу. То семе ће никнути, јер је добро неговано, а то место је људско срце. Ако ми примамо реч Божју и слажемо је у своме срцу попут Пресвете Богородице, која је чувала све речи ове и слагала их у срцу своме (Лк 2, 19), онда можемо знати шта значи примити добро семе, доћи до добре науке, а преко науке и до сопственог васкрсења.  Како то можемо разумети? Велики пророк Исаија има дивно учење. Он каже: Јер као што силази дажд и снег с неба, и не враћају се онамо, него напоје земљу и учине да рађа и пушта, да даје семе да сеје и хлеб да једе, тако ће бити реч Моја која изађе из уста Мојијех: неће се вратити к Мени празна, него ће учинити што Ми је воља (Ис 55, 10–11). Зато нам је Бог подарио кишу и снег, да би семе могло да никне, и тек када вода или снег изврше своје, враћају се горе ка небесима – враћају се облацима – да би поново оросили земљу. Тако и ми треба да гајимо то семе у нашим срцима.“