“The Church spreads the Truth throughout the whole world as light… Where the Church is, there also is the Spirit of God; and where the Spirit of God is, there are Truth and salvation”. (St. Irenaeus of Lyons, Against Heresies V, 20:1; III, 24:1)

            Reflecting on the complexity of priestly ministry in the context of 21st-century American society, it is inevitable to recognize that this ministry stands at a certain crossroads between worlds—between, on the one hand, ancient sacred tradition, and, on the other, the accelerated and pragmatic life of Western civilization. Within this tension emerges a unique calling: to preserve and proclaim the Truth of the Gospel in a pluralistic society in which nearly everything has been pushed to an extreme point of relativization, while at the same time responding to the essential need for this Truth to be embodied in the concrete liturgical life of a community that is often geographically dispersed, culturally diverse, and divided by generations.

            The Orthodox priest in America is often not only a spiritual father in the full meaning of the word—he is frequently also a guardian of identity, a bridge between old and new generations, an organizer, initiator, teacher, social worker, visitor of the sick and imprisoned, counselor to families in crisis, and at the same time a husband and father within his own household. As the Holy Apostle Paul testifies: “I became all things to all men, that I might by all means save some.” (1 Cor. 9:22) The priest, therefore, must simultaneously be both a “guardian of Tradition” and a “builder of the future,” continually emphasizing the witness of Christ and the preaching of the Gospel in a language that the older generations understand with their hearts, and the younger with their minds.

            For many parishioners—especially immigrants to this continent—the Church represents a place far more than a liturgical space: it is a home, a place where the mother tongue is preserved, where culture and tradition are nurtured, and where the memory of the homeland is kept alive. However, for their children and grandchildren, raised within the American value system, the Church, in addition to all of the above, must continually strive to fulfill its sacred mission and become above all a place of personal encounter with Christ, rather than merely a setting for traditionalist gathering. Thus the Church must spiritualize and refine the physical dimension of culture and tradition through a Liturgical–Eucharistic way of life.

 The opnness of the priest and his understanding of the environment in which he lives and serves constitute essential elements for the successful spreading of the Gospel and for the fulfillment of Christ’s commandment: “Go therefore and make disciples of all nations, baptizing them in the name of the Father and of the Son and of the Holy Spirit”… (Matt. 28:19). In such an environment, the priest must inevitably open his heart to everyone who seeks Christ, regardless of the place from which they come, the life story they carry, or the thoughts, plans, and expectations with which they approach him. The catechization and evangelization of all who desire God form one of the principal pillars of pastoral ministry on this continent, to which the priest must devote himself continually through the strengthening and edifying of all who come seeking the Living Word of comfort.

            It is also important to highlight that American society in and of itself presents a substantial challenge, for it offers countless “spiritual options.” People searching for God have become accustomed to choosing, comparing, and evaluating. In such an environment, the Orthodox priest faces the great temptation and danger of falling into the trap of adapting to the “spirit of the marketplace,” thereby turning the Church into a service or product offered for consumption, rather than remaining faithful to its liturgical and ascetical character and to the word of the Gospel. The modern person often desires instant comfort and simple answers without entering into the depth of the problem, whereas Orthodox spirituality offers the path of repentance, patience, and transformation—a path that requires time and dedication. The task of the priest is to present this path as one of joy, love, and freedom, rather than as a millstone around the neck of a person already burdened with the cares of this world.

            This multiplicity of responsibilities, although it broadens the scope of the priest’s ministry and prevents him from easily “falling asleep” in his vocation, often leads to inner and even outward exhaustion, as well as to a sense of human loneliness. The lack of more frequent fellowship among clergy—caused by great distances between parishes, the remoteness of diocesan centers, daily burdens, and many hours of travel in fulfilling regular pastoral duties—can easily result in physical and certain spiritual fatigue. Under such chronic pressure, isolation, and the temptations of modern life, the priest must continually renew his spiritual and physical strength through the Holy Eucharist and steadfast prayer, supported by the understanding and constant encouragement of the flock entrusted to him, who are also of essential importance.

             The pervasive and penetrating secularism of contemporary society may well be one of the deepest challenges of pastoral ministry on the American continent. Secularism, not only as an ideology but also as a way of life for many generations, continually expands its sphere of influence, displacing and replacing the place of God in the consciousness of the modern person. It does not always explicitly deny God’s existence; more often, it simply excludes Him from daily human awareness. In such an environment, religion becomes a private affair, and the Church a marginal institution within public life. In this context, the priest finds himself in a kind of labyrinth in which he is not preaching merely in a world that does not believe, but in a world that lives as though it has no need of God. This is a far more subtle and dangerous form of godlessness, for it does not rest on opposition, but on profound indifference. In such a world, the priest must awaken the desire for a higher meaning, reminding the human person that true freedom does not lie in the absence of boundaries but in the presence of love — a love made tangible in the Cross–Resurrection reality of the Son of God. His task is not to wage an ideological battle against secularism, but to bear witness to the beauty of life with God, to the Church as a place of true communion, where the world does not disappear but is sanctified and grows into the fullness of Christ’s love.

            The pastoral ministry of an Orthodox priest in America is both a unique challenge and a great blessing, requiring the wisdom to distinguish essence from form, as well as continual personal inner growth, spiritual development, and immeasurable labor, so that this ministry may remain on its primary path of leading the faithful to the knowledge of the Truth and the attainment of Eternal salvation. It is essential not to allow culture and tradition to become archaic museum artifacts or the sole points of interest and connection between a people and the Church; rather, they must become the living reality of Christ’s presence in everyday life. On this path, the priest is called to speak of eternal Truths in the language of the contemporary person, employing refined cultural and traditional elements for the sake of witness, without losing the connection with the original teaching of the Church, the Holy Gospel, and Christ Himself, always and at all times through the Holy Mystery of the Eucharist and an unceasing sacramental life. Moreover, continual labor in the fields of evangelization, desecularization, and personal living witness to Christ constitutes a steadfast obligation of the priestly ministry in guiding the people toward salvation.

            “Pastoral ministry is the greatest of all arts”. St. Gregory the Theologian (Oration II, 16)

Fr. Srebrenko Vidaković, for the "Life of the Church" portal

Parish Priest of St. Simeon the Myrrh-Streaming Church
Charlotte, North Carolina, USA
Vice President of the Educational Commission of the Diocese of Eastern America of the Serbian Orthodox Church

Source: zivotcrkve.rs

Јереј Сребренко Видаковић: Изазови службе православног свештеника у контексту америчког друштва 21. века

“Црква распрострањује Истину по свему свету као светлост... Где је Црква, тамо је и Дух Божији; где је Дух Божији, тамо је Истина и спасење”. Св. Иринеј Лионски, (Против јереси V, 20:1, III, 24:1)

            Размишљајући о комплексности свештеничке службе у контексту америчког друштва 21. века, неминовно је уочити да његова служба управо стоји на извесном размеђу светова — између, на једној страни, древне свештене традиције, и, на другој, убрзаног и прагматичног живота западне цивилизације. У том простору напетости рађа се јединствени позив: да се у плуралистичком друштву, у коме је скоро све доведено до веома високе тачке релативизације, чува и сведочи Истина Јеванђеља, али и насушна потреба да се та Истина утелови у конкретном литургијском животу заједнице, често физички разуђене, културно разнолике и генерацијски подељене.

            Православни свештеник у Америци често није само духовник у пуноћи смисла ове речи — он је најчешће и чувар идентитета, мост између старих и нових генерација, организатор, иницијатор, учитељ, социјални радник, посетилац болесних и затворених, саветник породицама у кризи, а у исто време и супруг и отац у својој породици, како сведочи Апостол Павле: “Свима сам био све, да по сваку цену неке спасем”. (1 Кор 9, 22) Свештеник, дакле, истовремено мора бити и „чувар предања“ и „градитељ будућности“ уз континуирано акцентовање сведочења Христа и проповеди Јеванђељске речи на језику који старије генерације разумеју срцем, а млађе разумом.

            За многе парохијане, нарочито досељенике на овај континент, Црква представља место које је више од богослужбеног простора: она је дом, место где се чува матерњи језик, негују култура и традиција и чува сећање на отаџбину. Међутим, за њихову децу и унуке, одрасле у америчком систему вредности, Црква поред свега претходно наведеног мора континуирано тежити испуњењу своје свете мисије и постати пре свега простор личног сусрета са Христом, а не само место традиционалистичког окупљања, те тако да продухови и оплемени физичку димензију културе и традиције једног народа кроз Литургијско-Евхаристијски начин живота.

            Отвореност свештеника и разумевање околине у којој живи и служи представљају кључне елементе успешности ширења Јеванђелске речи и испуњења Христове заповести: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…“ (Мт 28, 19). У таквом амбијенту свештеник неизоставно мора отворити своје срце пред сваким ко тражи Христа, без обзира на то из ког краја света долази, какву животну причу носи и са каквим размишљањима, плановима и очекивањима му приступа. Катихетизација и евангелизација свих Богожелатељних представља један од кључних стубова пастирске службе на овом континенту, а томе се континуирано треба посветити кроз непрестано укрепљивање и утврђивање свих који долазе и траже Живу Реч утехе.

            Такође је важно истаћи да америчко друштво само по себи представља велики изазов, јер нуди небројене „духовне опције“. Људи у потрази за Богом навикли су да бирају, пореде и процењују. У таквом амбијенту, православни свештеник се суочава са великим искушењем и опасношћу да не упадне у замку прилагођавања „духу тржишта“ те да не претвори Цркву у услугу или производ који се нуди, већ да остане веран њеном литургијском и аскетском карактеру и речи Јеванђеља. Савремени човек жели инстант утеху и једноставне одговоре, без улажења у срж проблематике, док православна духовност нуди пут покајања, трпљења и преображења, који захтева време и посвећеност. Задатак свештеника је да тај пут представи као пут радости, љубави и слободе, а не као воденички камен око врата, који, поред свих осталих овоземаљских проблема, заиста ником не треба.

            Ова многострукост задужења, иако даје извесну ширину и не дозвољава свештенику да се олако „успава“ у својој служби, често доводи до унутрашњег, па и спољашњег замора и до извесног осећаја људске усамљености. Недостатак редовније саборности међу клирицима узроковане великим даљинама између парохија, удаљеност епархијских центара и оптерећење свакодневним бригама, уз вишечасовна путовања при испуњавању редовних пастирских обавеза, лако могу довести до физичке али и извесне духовне исцрпљености. У условима оваквог хроничног притиска, изолације и искушења модерног живота, свештеник мора непрестано обнављати своју духовну и физичку снагу кроз Свету Евхаристију и пребивање у молитви, уз константну подршку и разумевање од поверене му пастве, који су такође од есенцијалног значаја.

            Присутни продорни секуларизам у данашњем друштву представља можда један од најдубљих изазова пастирске службе на америчком континенту. Он, не само као идеологија, већ и као начин живота многих генерација непрестано шири своје границе утицаја, потискујући и замењујући тако место Господу у свести данашњег човека. Секуларизам нужно не негира увек јасно и отворено Божије постојање у свету, већ најчешће просто искључује Бога из свакодневне људске свести. У таквом амбијенту, религија постаје приватна ствар, а Црква крајње гранична институција друштвеног живота. У оваквом контексту, свештеник се налази у својеврсном лавиринту у ком не проповеда само у свету који не верује, већ у свету који живи као да Бог није потребан. То је управо далеко суптилнији и опаснији облик безбожности, будући да не почива на отвореном отпору, већ на крајњој равнодушности. У таквом свету свештеник мора да пробуди жељу за вишим смислом, да подсети човека да истинска слобода не лежи у одсуству граница, већ управо у присуству љубави — отелотворене у крсно-васкрсној реалности Сина Божијег. Његов задатак није да води идеолошку борбу против секуларизма, већ да сведочи о лепоти живота са Богом, о Цркви као месту истинског заједништва, где свет не нестаје, него се освећује и узраста у пуноћи Христове љубави.

            Пастирска служба православног свештеника у Америци јесте својеврстан изазов али и велики благослов, и тражи мудрост разликовања суштине од форме и непрестани лични унутарњи раст и развој и неизмерни труд,  управо како би остала на њеном примарном путу привођења народа у познање Истине и задобијање Вечног спасења. Важно је не допустити да се култура и традиција  претворе у архаични музејски експонат или у једине тачке интересовања и везе једног народа са Црквом; оне треба да постану жива стварност Христовог присуства у свакодневици. На том путу свештеник је позван да о вечним Истинама говори језиком савременог човека, користећи оплемењене културне и традиционалне елементе у сврху сведочења, без губљења везе са изворним учењем Цркве, Светим Јеванђељем и самим Христом, и увек и свагда кроз Свету Тајну Евхристије и непрестани светотајински живот. Уједно трајни труд на пољима евангелизације, десекуларизације и личног живог сведочења Христа представља неодступну обавезу службе свештеника у руковођењу народа ка спасењу.

            „Пастирска служба је највећа уметност од свих уметности.“ Св. Григорије Богослов, (Беседа, II, 16)

Јереј Сребренко Видаковић, за портал "Живот Цркев" 
Парох храма Св. Симеона Мироточивог, Шарлот, С. Каролина, САД и подпредседник Образовне комисије Епархије Источноамеричке СПЦ

Фотографије су из из личне архиве оца Сребренка и уступљене су за ову прилику.

Извор: zivotcrkve.rs