On Saturday, April 4, 2026, the eve of the Feast of the Entry of the Lord into Jerusalem—Palm Sunday—His Grace Bishop Irinej of Washington–New York and Eastern America visited the Cathedral Church of Saint Sava in Boston. On that occasion, during the festal Vespers, His Grace blessed palm branches, which the gathered faithful then carried in a solemn procession around the church.

On the very day of the Feast, the Hierarchical Divine Liturgy was celebrated in the church. Concelebrating with His Grace was the rector of the cathedral, Protopresbyter-Stavrophor Aleksandar Vlajković, Dean of Boston. The festal beauty of the Divine Liturgy was enhanced by the singing of the choir “Desanka Maksimović.”

Following the reading of the Holy Gospel according to John, His Grace addressed the large gathering of the faithful with the following words:

“Blessed and joyous be this great Feast—the Entry of Christ into the Holy City of Jerusalem!

We have all been, together and without exception, on a long journey, even before the beginning of the Great and Holy Lent. The Church granted us the preparatory weeks before Great Lent so that we might be able to answer a fundamental question: Who am I? Why did the Lord create me, and why do I live? This, therefore, is the first essential question. During those preparatory weeks, we heard Gospel readings that reveal three key things necessary for answering this question.

First, we must ask: do we have within ourselves a firm desire—a burning longing—to behold Christ and the salvation He brings? Secondly, no less important: do we possess enough humility to recognize ourselves as we truly are, and thus to receive Christ and His salvation? If, therefore, we have both desire and humility, then the third thing required of us is a return from a distant land. That land is the place in which we dwell when we live in sin and are in need of repentance. Without repentance, we can neither know who we are nor understand for what we were created.

During Great Lent, we were also faced with another question: Who is Christ? How are we to come to know and answer this question? Every Gospel read throughout Lent revealed something about Christ—who He is and why He came into the world. He is God from before eternity—He who created all things visible and invisible—and yet He became man. But why did He come among us? In the first week of the Lent, we heard how Christ, seeing Nathanael under a fig tree, called him by name, though they had never met before. Nathanael, inspired by divine revelation, answered: ‘Rabbi, You are the Son of God! You are the King of Israel!’ Yet the Lord did not openly reveal Himself as the Son of God and King of Israel. Instead, He gave this answer: “I am the Son of Man”, so that we might come to understand that He is the perfect God-man—Jesus Christ, the Son of God and the Son of Man. And Christ showed that He has the authority to forgive sins and, leading humankind into the Kingdom of God, to grant healing, life, and resurrection. Only yesterday, on Lazarus Saturday, we heard for the first time that Christ Byblos actions openly acknowledges Himself to be the Son of God, by raising Lazarus the Four-Days-Dead, thereby foreshadowing His own Resurrection.

Today, on this wondrous and solemn day, Christ also accepts the title by which Nathanael addressed Him—the King of Israel. This is one of the very few Sundays—only two such Sundays exist during the year, the other being Pentecost—on which the Resurrection is not commemorated. Why? Because Christ is preparing us for His Crucifixion, death, and burial. For this reason, He accepts this title. And when He was condemned and crucified, what title was placed above His head? ‘King of the Jews.’ This was His “offense” in the eyes of the world.

Before entering Jerusalem, Christ withdrew from the city, ascended a height, and spoke these words: ‘Jerusalem, Jerusalem, you who kill the prophets and stone those who are sent to you! How often would I have gathered your children together as a hen gathers her brood under her wings.’ And He then calls Herod a fox, for he represents a danger to the people of God. In this metaphor, the hen spreads her wings in the form of a cross, protecting her young and sacrificing herself to defend them from the predator. In this way, Christ reveals that He is preparing for such a sacrifice. Christ also foretells that Jerusalem will be left desolate and tells its inhabitants: I will come again, but you will not see Me until you proclaim, ‘Hosanna in the highest!’ With this cry a King is greeted. And indeed, as the great Prophet foretold centuries earlier: ‘Rejoice, O daughter of Zion; behold, your King is coming to you, humble and riding on a donkey.’ The King of Zion enters in humility, seated upon a colt, while the people hasten—recognizing the fulfillment of prophecy—to receive their King, the One who came to fulfill the Covenant. And yet, although they welcomed Him by casting palm branches, spreading their garments before Him, and singing joyful hymns, that same people quickly forgot the One whom they had received and joined those who later cried out loudly: ‘Crucify Him! Crucify Him!’

We must therefore take heed, beloved, that we never find ourselves among such people. They themselves did not know that they were part of the salvation history of humankind, part of God’s providence—for without Christ’s death on the Cross, there would be no Resurrection. Without the Resurrection, God could not destroy the only thing He did not create—and that is death. God, as the God-man, entered into death in order to destroy it once and for all, taking upon Himself our sins, and thus leading us into that radiant and blossoming New Jerusalem—His Heavenly Kingdom.”

У суботу, 4. априла 2026. године, уочи празника Уласка Господњег у Јерусалим—Цвети—Његово Преосвештенство Епископ вашингтонско–њујоршки и источноамерички Господин Иринеј, посетио је саборни храм Светог Саве у Бостону и том приликом, на вечерњем богослужењу, извршио освећење палминих гранчица, који су сабрани верници потом носили у свечаном опходу око храма.

На сам дан празника у храму је служена Света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству саслуживао је старешина саборног храма, протојереј–ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник бостонски. Благољепију празничне Литургије допринело је појање хора „Десанка Максимовић.“

По прочитаном зачалу из Светог Јеванђеља по Јовану, Преосвећени Владика поучио је многобројни верни народ, речима:

„Срећан и благословен овај велики празник — Улазак Христов у Свети град Јерусалим!

Били смо сви заједно, без изузетка, на једном дугом путовању, још од пре почетка Великог и Часног поста. Црква нам је подарила припремне седмице уочи Великог поста како бисмо могли да одговоримо на једно питање — ко сам ја? Због чега ме је Господ створио и због чега живим? То је, дакле, прво суштинско питање. У току припремних седмица чули смо Јеванђеља која нам откривају три кључне ствари како бисмо одговорили на то питање.

На првом месту поставља се питање: имамо ли у себи чврсту жељу, ону горећу чежњу, да угледамо Христа и спасење које нам Он доноси? Затим, ништа мање важно, друго питање јесте: имамо ли у себи довољно смирења да бисмо могли, препознајући сами себе, да прихватимо Христа и Његово спасење? Уколико, дакле, имамо и жељу и смирење, онда је треће што нам је потребно повратак из удаљене земље. Та земља је место у коме боравимо када живимо у греху и када нам је потребно покајање. Према томе, без покајања не можемо и нећемо сазнати ни ко смо ни за шта смо створени.

У току Великог поста сусрели смо се са још једним питањем — ко је Христос? Како доћи до сазнања и одговорити на то питање? Свако Јеванђеље које се читало у току поста откривало је нешто о Христу — ко је Он и зашто је дошао у свет. Бог од вечности — Онај који је створио све видљиво и невидљиво — постао је човек. Али зашто је дошао међу нас? У првој седмици поста чули смо како је Христос, угледавши Натанаила под смоквом, њега позвао именом, иако се никада пре тога нису сусрели. Натанаило, пак, надахнут божанским откривењем, одговара: „Рави (учитељу)! Ти си Син Божји! Ти си Цар Израиљев!“ Господ, међутим, упркос томе, не открива јавно Себе као Сина Божијег и Цара Израиља. Чекао је и дао одговор: „Ја сам Син Човечији“, да бисмо могли спознати да је Он савршени Богочовек — Исус Христос, Син Божији и Син Човечији. Христос нам је показао да има власт и ауторитет да опрашта људима грехе и да, уводећи их у Царство Божије, дарује исцељење, живот и васкрсење. И тек јуче, на Лазареву суботу, чули смо по први пут да Христос јавно обзнањује да је Он Син Божији, јер је васкрсао Четвородневног Лазара, предсказујући тиме Своје сопствено Васкрсење из мртвих.

Данас, на овај дивни и страшни дан, Христос прихвата и титулу којом Га је Натанаило назвао — Цар Израиљев. Ово је једна од ретких недеља — само две такве недеље постоје у току године, а поред ове то је Педесетница — у којима се не прославља Васкрсење. Зашто? Зато што нас Христос припрема за Његово распеће, смрт и погребење. Зато је Господ прихватио ту титулу. И када су Га осудили и разапели, коју су титулу ставили изнад Његове главе? „Цар Јудејски.“ То је био Његов „грех“ у очима овога света.

Христос се, пре Уласка у Јерусалим, повукао из града, попео се на једно узвишење и изговорио следеће речи: „Јерусалиме, Јерусалиме, ти који убијаш пророке и каменујеш оне који су ти послани! Колико пута сам хтео да скупим твоју децу као што квочка скупља своје пилиће под крила.“ Затим Христос назива Ирода лисцем, јер он представља опасност за народ Божији. У тој метафори, квочка, штитећи своје пилиће, распростире своја крила у знаку крста, како би их, жртвујући себе, одбранила од грабљивца. Христос нам тиме открива да се припрема за такву жртву. Даље, Христос говори да ће Јерусалим бити опустошен и поручује његовим житељима: доћи ћу поново, али нећете ме угледати све док не запевате: „Осана на висинама!“ Тим покликом дочекује се Цар. И заиста, као што рече велики пророк пре много векова: „Радуј се, кћери Сионова, гле, Цар твој долази теби кротак, узјахавши на магарцу.“ Цар Сиона смирено улази на ждребету, док народ хита, препознајући испуњење пророштва, да дочека свога Цара, Онога који је дошао да испуни Завет. И иако су Га дочекали бацајући палмине гране, простирући своју одећу пред Њим и певајући радосне песме, исти тај народ брзо је заборавио Онога кога су дочекали и придружио се онима који су потом громогласно викали: „Распни Га! Распни!“

Морамо, дакле, водити рачуна, најљубљенији, да се никада не нађемо међу тим људима. Ни они нису знали да су део спасоносне историје човечанства, део Божијег промисла, јер да није било Христове смрти на Крсту, не би било ни Васкрсења. Без Васкрсења, Бог не би могао уништити једину ствар коју није створио — а то је смрт. Бог је, као Богочовек, ушао у смрт да би је једном за свагда разорио, преузевши наше грехе, и тиме нас увео у онај блистави и цветни Нови Јерусалим — Његово Царство Небеско.“