This past weekend, St. Petka Orthodox church in Orlando hosted the 12th annual SerbFest. This, now traditional, festival brought over 5,000 people to our church grounds. All of the proceeds made will go toward the construction of our new church. The church parishioners volunteered their time by cooking, baking, selling, cleaning, setting up, etc. all in hopes of raising money to profit the church. Their work helped create three unforgettable days.

After three thrilling yet exhausting days, I recollect the memories made. Friday night brought mostly rain and with that, a wet stage. After spending months teaching the young kids their folklore choreographies, it looked as though they never danced before, sliding across the stage in their little “opanke”. The best thing about dancing kids: when one falls, they all fall. Nonetheless, the girls’ biggest worry was whether the red lipstick I put on them was still intact. If it was, everything else was fine as well. As for us older dancers, a few falls made for enormous laughs. And the show went on.

On Saturday, I found myself at the Orlando Fox news station, barely awake but ready to dance. Our music started early and caught us off guard, so I’m sure there will be people commenting on how we cannot dance, yet again this year. Oh, how the internet can ruin your mood. But we didn’t care. Walking into SerbFest after the live show, all of the church grandmas pointed to us, saying they watched us on TV. I’m sure they thought we were famous by this point. I, then, indulged in a nutritious breakfast of crepes with Nutella and a cold Nes coffee. Later I had the “pljeskavica” with “urnebes”, something I haven’t eaten since my summer in Trebinje.

Sunday came about and I could not feel my legs, nor keep my eyes open. And the fake eyelashes didn’t help with that. After I put on my makeup and costume to dance, I walked past the kids ‘corner, where everyone was screaming and jumping up and down the bouncy houses, making an effort to knock them down, something only our kids would attempt to do. As I walked past, two little girls ran up to me with their dad and said, “Dad it’s a princess!” I laughed and waved, while he explained their obsession with Disney princesses. They requested a picture and so we took one, but I didn’t include the autograph.

Every new festival brings about new unforgettable memories, that we cherish forever. While foreigners to our church enjoy the food and entertainment of Serbian culture, we enjoy hosting them. It is our pleasure to show what our beautifully unique heritage has to offer. Regardless of the lack of sleep that SerbFest brings us, we always wait around for next year’s October to come.

Прошлог викенда, на имању Српске Православне Цркве у Орланду, одржан је дванаести, сада већ можемо рећи и традиционални Српски Фестивал. Наше имање је током викенда посјетило око 5 000 људи, а сав зарађени новац од продаје хране и пића биће утрошен у изградњу првог Српског храма у централној Флориди, посвећеног Светој Петки.

Након три узбудљива али исцрпљујућа дана, полако сабирам утиске. Петак вече је донио кишу, а са њом и мокру бину. Након неколико мјесеци проведених учећи најмлађе нове кореографије и фолклорне игре, дјеловали су као да никада раније нису заиграли, клижући се преко бине у својим малим опанцима. Ако никада нисте гледали дјечицу када играју фолклор, онда не знате да је најинтересантнији дио дјечијијег фолклора у томе да када један падне, сви попадају! Али без обзира на све, највећа брига малих дјевојчица је била да им се руж који сам им нанијела прије наступа не размаже. Ако руж стоји на мјесту, и све остало је на мјесту. Што се тиче нас старијих, неколико падова на сцени је изазвало буру смијеха…али, наступ се наставио.

Субота ујутро започела је у једној од телевизијских станица у Орланду. Једва да сам била будна, али сам била спремна за наступ. Музику у студију су нам пустили прије времена и ухватили нас неспремне, тако да сам сигурна да ће се појавити коментари типа како ни ове године нисмо играли како треба. Али, то нас није насекирало. Када смо се након наступа на телевизији појавили на Српском Фестивалу, све баке су нас одушевљено поздрављале спомињући како су нас гледале на телевизији. Сигурна сам да су тада већ мислиле како смо неке велике звијезде. Једва сам дочекала да поједем доручак, који се састојао од велике палачинке са Нутелом и Нес кафе. За ручак сам појела пљескавицу са урнебес салатом, нешто што нисам јела још од овог љета у Требињу.

Дошла је недјеља и ноге више нисам осјећала, нити сам могла очи држати отворене. А и лажне трепавице ми у томе нису биле од помоћи. Након што сам се нашминкала и обукла у ношњу за наступ, прошла сам поред кутка за дјецу, гдје су сва дјеца вриштала и скакала у надуваним кућицама, такозваним bouncy houses. Покушавали су скачући да изврну кућице, нешто што само нама (Српској дјеци) може пасти на памет. Пролазећи поред њих, двије мале дјевојчице дотрчале су до мене са својим оцем и узвикнуле:”Па то је принцеза, тата!” Насмијала сам се и махнула им, док ми је њихов отац објашњавао њихову залуђеност Дизни принцезама, нешто од чега већина Америчких дјевојчица пати. Тражиле су да се сликају са мном, што сам им радо и допустила, али нисам дијелила  аутограме. 

Сваки фестивал доноси своје незаборавне тренутке и због тога остаје уписан у историји наше Парохије. Док се Американци диве нашој култури, ми, сви поносни, уживамо у домаћинству. Иако уморни, увијек чекамо следећи октобар да би својим гостима пружили, макар накратко, још један доживљај Србије.