Javascript Menu by Deluxe-Menu.com

Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији

Ми, епископи Српске Православне Цркве, древне и славне Пећке Патријаршије, благодаћу Светога Духа сабрани на редовно заседање Светог Архијерејског Сабора у историјском седишту српских архиепископа и патријараха, манастиру Пећкој Патријаршији, и првопрестоном Београду, у години припремâ за обележавање 800-годишњице стицања аутокефалије, односно самосталности наше Светосавске Цркве (1219-2019), у бризи за опстанак и добробит српског народа и његових светиња на Косову и Метохији, упућујемо, на челу са Његовом Светошћу нашим Патријархом, ову поруку верним синовима и кћерима наше свете Цркве, као и домаћој и светској јавности.

Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. Наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој.

Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога Завета, конкретно доживљене у историјском искуству српског народа, као и свест српског народа о свом идентитету, духовним и етичким вредностима и историјском путу. Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности.

Српска Православна Црква понавља и потврђује свој вековни став о Косову и Метохији, истоветан од епохе светородне лозе Немањића и од Косовског боја до дана данашњег, а у наше дане од Меморандума наше Цркве о Косову и Метохији из 2003. године па наовамо. Она никада није напустила Косово и Метохију нити ће икада са њега одступити. У свим условима и недаћама остаће са својим древним светињама и са својим верним народом.

Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији, односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“. Ми се искрено надамо, уз молитву Господу да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Мир је неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији.

Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва.

Косовске албанске институције, од краја рата 1999. године, а посебно од проглашења такозване независности, 2008. године, показале су јасно и нескривено да желе да створе етнички чисту албанску државу на овом простору и да у њој нема места за Србе, па ни за остале не-Албанце. Очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве не улива наду да би се положај Цркве и народа могао побољшати на неком „независном Косову“, уз било чије и било какве гаранције, јер садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе. Најбољи пример кршења правâ нашег народа и Цркве јесу спречавање формирања функционалне Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда Косова о земљи манастира Високих Дечана, што признају и кључни међународни фактори на Косову и Метохији, блокада регулисања правног положаја Српске Православне Цркве и српске културне баштине. Недавна одлука такозване владе Косова да гради магистрални пут поред манастира Високих Дечана директно је кршење елементарних правних норми. Иако су канцеларије ЕУ и ОЕБС-а, као водеће западне мисије на Косову и Метохији, јасно указале на то да је овакав пут противзаконит, косовска „влада“ не одустаје од пута који би дугорочно угрозио манастир Дечане, најзначајнији споменик УНЕСКО-а у Метохији. Ово су само иницијални наговештаји како би се „независна држава Косово“ понашала према нашој Цркви и њеном верном народу.

Сабор посебно захтева неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији. Та права и слободе неодељиво су повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе... Србија чини све, – а и у будућности ће чинити, – за заштиту, обнову, рестаурацију и очување тих светиња и споменика сакралне и културне баштине и у томе има неподељену подршку релевантних међународних установа, пре свега УНЕСКО-а. За бригу о њима непрекидно и неуморно се залажу и највиши представници наше Цркве јер то није дневнополитичко питање него суштинска историјска стварност и идентитетска вредност српског народа. Ми не можемо да пасивно ћутимо пред чињеницом да је значајан део тог црквено-духовног и културног наслеђа већ уништен, и то наочиглед читавом свету, а да преосталом наслеђу прети иста судбина. У вези са тим, питамо се и питамо: како ће они који су своју побуну почели паљењем конакâ Пећке Патријаршије (1981) њу и остале српске светиње и споменике културе штитити у будућности?

Подсећамо све на то да међународи правни поредак, успостављен у свету после Другог светског рата, у потпуности оправдава став Српске Православне Цркве, државе Србије и српског народа по овом болном питању. То важи и за јавно мњење у већини држава на свету, од којих многе, међу њима и највеће земље, укључујући и неке европске земље, па и земље чланице Европске уније, не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену „независност“. Не признају је ни најрелевантније међународне институције (Уједињене нације и Организација за европску безбедност и сарадњу пре свега).

Без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ова ситуација не може бити насилно промењена и поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не прознају „независно“ Косово. После вишедеценијског прогона и дискриминације нашег народа и уништавања сто педесет наших светиња – нажалост, у присуству међународних снага – признавање незаконито проглашене независности наше јужне Покрајине, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу и представљало би право „убијање сећања“ (memoricide) српског народа.         

У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене „косовске државе“. Притом се, свесно или несвесно, пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био присиљен на егзодус.

Напомињемо да је тешка ситуација на Косову и Метохији последица систематског неиспуњавања и подривања Резолуције 1244 Савета безбедности, која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло. Упорни покушаји појединих земаља да се на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату довели су свет у ситуацију да Косово и Метохија под влашћу некадашњих вођа ОВК данас, више него икада, представља црну рупу Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе  и света. Оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима.

Мотив за ову нашу пастирску поруку и овај очински апел није само напор да се заштите витални верски, национални и државни интереси српског народа већ и јеванђелска љубав према свима и свакоме, укључујући и косовско-

-метохијске Албанце, и молитвена жеља да Бог, Једини Чевекољубац, Који жели да се сви људи спасу (IТим. 2, 4), просвети све нас и све људе светлошћу богољубља и братољубља. Амин, Боже дај!

Message of the Holy Assembly of Bishops on Kosovo and Metohija

We, the bishops of the Serbian Orthodox Church, the ancient and glorious Patriarchate of Pech, gathered by the grace of the Holy Spirit, for the regular convocation of the Holy Assembly of Bishops in the historic See of Serbian archbishops and patriarchs, the Monastery of the Patriarchate of Pech, and in the republic capital Belgrade. During this preparatory year for the Commemoration of the 800thAnniversary of Autocephaly of our Church of Saint Sava (1219-2019), concerned with the survival and wellbeing of the Serbian people and their holy sites in Kosovo and Metohija, headed by His Holiness the Serbian Patriarch, direct this message to all faithful sons and daughters of our holy Church, as well as local and international media.

The question of Kosovo and Metohija represents a Serbian church, national and state question of the first order. Our Church, the spiritual mother of our people, as a whole, and of Serbia, the country in which the largest number of Serbian people reside, to which the territory of Kosovo and Metohija belongs, bears the greatest burden of responsibility for the preservation of that historic province within the borders of Serbia and for the future of the Serbian people in it.

Kosovo and Metohija, with its one thousand and five hundred Serbian Orthodox monasteries, churches, foundations and monuments of Serbian culture, represents the inalienable central part of Serbia. This is convincingly witnessed by the traditional spiritual conscienceness of our Church, in which the Kosovo Testament signifies the expression of the central message of the New Testament. Concretely,  experienced in the historical experience of the Serbian people, as well as the conscienceness of the Serbian people with regard to their indentity, spiritual and ethical values and historical path. Kosovo and Metohija, from our standpoint, is neither a question of national ideology or mythology nor, even less, of mere terminology, but represents the very core of our being and existence as a church and people, without which we will be lost in the overall process of globalization and secularization. The prosperity of Serbia cannot be built on the disintegration of that which represents the cornerstone of its identity, history and statehood.

The Serbian Orthodox Church reiterates and confirms its centuries-old position on Kosovo and Metohija, identical to that which it has held during the time of the holy Nemanjich Dynasty; from the Battle of Kosovo to this day; and, in our time, from the issuing of the 2003 Memorandum of our Church on Kosovo and Metohija, and forward. It has never abandoned Kosovo and Metohija, nor will it ever depart from it. Under any and all circumstances and misfortunes, the Church will remain with its ancient shrines and its faithful people.

Regarding the state-legal status of our nation in Kosovo and Metohija, or, its full sovereignty and integrity, the Assembly reiterates the clear, repeatedly stated, position of the head of the Serbian Orthodox Church, His Holiness Patriarch Irinej: "We appeal to our statesmen, not to give their consent to the alienation of Kosovo and Metohija, as that which is taken by force will be returned; however, that which is given to another is lost forever, and that, the Serbs and Serbia cannot allow.”  We sincerely hope and pray to God that the problem, created initially by the armed rebellion of Albanian separatists and then, by the occupation of the province, will be solved exclusively by peaceful means on the principles of justice and law. Peace is a necessary condition for the Serbs of Kosovo-Metohija to live freely, without fear for their very lives, and at the same time, that justice for them, also will be a just solution for the Albanians living there, indeed, for all communities living in Kosovo and Metohija.

The preservation of Kosovo and Metohija as an integral part of Serbia, according to all international standards, and in accordance with the Constitution of Serbia and with UN Resolution 1244, does not imply confrontation with the world, rather the affirmation of a position that, without the fundamental rights and freedoms of one nation, of its identity, spirituality and culture, a stable long-term solution cannot be found. We have never had a greater obligation than now to make the argument, in every place and in all circumstances, that the society being built in Kosovo and Metohija is not one of a people with equal rights and freedoms, rather a society that is, in every respect, contrary to the basic values on which democratic societies rest.

Kosovo Albanian institutions, since the end of the war in 1999, and especially since the declaration of so-called independence in 2008, have shown, clearly and openly, that they desire to create an ethnically clean Albanian state in this area, one in which there is no place for Serbs, or for other non-Albanians. The obvious violation of the human rights of Serbs and the massive expulsions following the end of the war; stopping the process of returning expelled Serbs; preventing the return of usurped property; and disregarding the rights of the Serbian Orthodox Church, does not give hope that the position of the Church and the people could be improved in some "independent Kosovo". This, regardless of whatever or whosoever guarantees the same, as the current Kosovo authorities do not respect even their own laws. The most poignant example of violating the rights of our people and the Church is seen in preventing the establishment of functional community of Serbian municipalities and disregarding the decision of the Constitutional Court of Kosovo regarding the property of Visoki Dechani Monastery, recognized by key international actors in Kosovo and Metohija, by blocking the regulation on the legal position of the Serbian Orthodox Church and Serbian cultural heritage. The recent decision by the so-called Kosovo government to build a main road next to Visoki Dechani Monastery is in direct violation of elementary legal norms. Although EU and OSCE offices, as leading Western missions in Kosovo and Metohija, clearly pointed out such a road is illegal. Kosovo's "government", however, does not desist from the planned road, which would, in the long run, endanger Dechani Monastery, the most important UNESCO monument in Metohija. These are just initial hints of how the "independent state of Kosovo" would behave towards our Church and its faithful people.

The Assembly of Bishops specifically demands the inviolability of the religious rights and freedoms of the Serbian people and of other peoples in Kosovo and Metohija. These rights and freedoms are inseparably related to the position and status of our sacred sites – monasteries, churches, cemeteries, and cultural monuments. Serbia has done everything – and will do so in the future – to protect, renovate, restore and preserve these sacred sites and, sacral and cultural heritage monuments. And, in this endeavor, Serbia has the undivided support of relevant international institutions, primarily UNESCO. The highest representatives of our Church are constantly and tirelessly advocating for them, as this is not an everyday political issue, but an essential historical reality and an identifying value of the Serbian people. We cannot be passive and keep silent, given the fact that a significant part of this church/spiritual and cultural heritage has already been destroyed before the eyes of the entire world, and that the remaining heritage is now threatened with the same destiny. Relative to this, we wonder and ask how they, who initiated their rebellion by burning the nuns’ sleeping quarters of the Pech Patriarchate (1981), will protect it and other Serbian sacred sites and cultural monuments in the future?

We remind all that international legal order, established in the world following the Second World War, fully justifies the position of the Serbian Orthodox Church, the state of Serbia and the Serbian people regarding this painful issue. This also applies to public opinion in most countries in the world, and among them many of the largest countries, including some European countries, as well as EU member states, which do not recognize this illegal secession and unilaterally declared "independence". Even the most relevant international institutions (the United Nations and the Organization for Security and Co-operation in Europe) do not recognize it.

Without the consent of Serbia and the UN Security Council, and without the consensus of all European countries (including as many as five EU members that do not recognize Kosovo's independence), this situation cannot be changed aggressively despite all political pressures faced by both Serbia and some other countries that do not recognize an "independent" Kosovo. After several decades of persecution and discrimination against our people and the destruction of one hundred and fifty of our holy places, unfortunately, in the presence of international forces, the recognition of the illegally proclaimed independence of our southern Province, which is persistently being imposed on Serbia, would endanger the survival of our Church and people in the long run and contribute to the proclamation of Serbian holy shrines as Kosovo’s or Albanian cultural monuments. All this would quickly lead to the disintegration of the Orthodox Christian identity among the Serbian people and would constitute memoricide – the "killing of memories" of the Serbian people.

The idea of ​​dividing Kosovo and Metohija between Serbia and the self-proclaimed "Kosovo state" remains on in public opinion. As such, consciously or unconsciously, one fact is overlooked: that the division would be nothing more than the recognition of an "independent state of Kosovo" and the giving away of the largest part of the territory of the Province. There is no example in world history in which a people in peace, two decades after an armed conflict, would give away their own for their own. In so dividing, the people of a large part of Kosovo and Metohija would automatically be left to the mercy and mercilessness of the regime of the so-called state of Kosovo; exposed to a pogrom similar to that of March 2004 or, under pressure and quiet terror would be forced into an exodus.

We note that the difficult situation in Kosovo and Metohija is a consequence of the systematic failure to fulfill and thereby undermine Security Council Resolution 1244, which guarantees the return of exiles and freedom to all, regardless of their origin. Persistent attempts by certain countries in building at all costs on the shifting mud of Kosovo have brought the world to the situation in which Kosovo and Metohija, under the authority of former KLA leaders, today is more than ever a black hole in Europe and a precedent which threatens the disintegration of many countries throughout Europe and the world. That which has been created in lawlessness cannot bring peace and prosperity, not even to the Kosovo Albanians themselves.

The motive for this pastoral message and this paternal appeal is not only an effort to protect the vital religious, national and state interests of the Serbian people, but also our evengelical love for everyone, including the Kosovo–Metohija Albanians, and the prayerful desire that God, the Only Lover of Humankind Who desires that all should be saved (I Timothy 2:4), may enlighten all of us and all peoples with the light of Divine love and fraternal love for one another. May God grant it! Amen!

 

 

Share This:



< PreviousNext >
You might also like:




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side