У недељу, 29. јула 2018. године, у храму Светога Луке у Потомку, Мериленд (Potomac, MD), приређена је завршна свечаност прославе Стогодишњице од како се српска застава вијорила над Белом Кућом.

Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство, Епископ источноамерички Господин Иринеј, а саслуживали су: архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Живојин Јаковљевић, архијерејски намесник питсбуршки протојереј-ставрофор Раде Мирић, високопреподобни протосинђел Андреј Дечанац, надлежни парох, протонамесник Василије Вранић, протођакон Милош Ждралић и гост из Београда, ђакон Дарко Радовановић.

На Литургији је одговарао парохијски хор уз подршку чланова Певачког друштва ”Лира”, а поред многобројних парохијана и деце, присуствовали су и: амбасадор Републике Србије у САД Њ. Е. Господин Ђерђ Матковић са супругом, Шеф канцеларије Републике Српске у САД, Господин Обрад Кесић, бивши савезни функционер владе САД и директор великих компанија, часни Господин Бранко Терзић, Председник Српске народне одбранe (SND) из Чикага, Господин Небојша Живковић, чувена историчарка и бивша амбасадорка Републике Србије у Израелу Њ. Е. Госпођа Кринка Видаковић Петров са супругом, делегати Српског народног савеза (SNF) музички квартет из Школе за музичке таленте у Ћуприји, многобројни гости из градова на Источној обали и са целог континента.

После прочитаног јеванђеља о чудесном ходу по води, верном народу и цењеним гостима обратио се Владика Иринеј. Чули смо ово необично Јеванђеље, рекао је, и одмах поставио питање које свима пада на памет: какао је могуће да неко хода по води? Ово је безазлено питање са значајним одговором, а најпре треба рећи да је Творцу воде и Господару Физике све могуће. Ако се питамо можемо ли и ми да ходамо по води, треба опет да се запитамо шта је заправо вода? Она је истовремено и извор живота и опасна сила, која по речима једне старице која је преживела страшну поплаву, долази одједном и носи све пред собом. Није случајно највећа трегедија човечанства у Старом Завету описана као Потоп.

Осим овога, вода има још једно битно својство, рекао је Владика. Вода рефлектује. Ми се можемо огледати у њој, као да нас пита: желиш ли да живиш или да умреш? Она је основни елемент материје, а ми можемо бити или господари или слуге материје, материјалног. И ту је разлика између живота и смрти човека.

Данашње Јеванђеље има две значајне теме: Веру и поверење, истакао је Епископ. Јеванђеље нам описује буру, страх ученика. Усред свега тога појављује се Христос ходећи по води и Петар га пита: моги ли и ја? Господ га позива да му се приближи и Петар такође ходи по води. Међутим, он чује силан ветар и његова пажња скреће са Господа на буку и немир око њега и тада губи контакт са Христом. и у том тренутку, када изгуби контакт са Христом, он пошиње да тоне, до тада је био сигуран. Колико ово уствари подсећа на живот свих нас, запитао је Владика присутне. Ако верујемо, све је могуће, довољно је некада рећи и: ”Боже помози!” и Господ ће услишати.

Он ће нам помоћи ако имамо поверења у Њега. Наша је природа слаба, ми када видимо некога да ходи путем праведности и побожности, ми смо љубоморни. Корен речи љубомора је глагол морити, уморити, уморство, тј . смрт. А корен речи мржња је мраз. Мраз, лед, агрегатно је стање воде, али и наше душе. Мислимо некада да је лакше ходати по леду, по замрзнутој води, али када лед пукне и изгубимо ослонац и тонемо у смрт.

Ми вером познајемо Христа, а поверењем његову љубав, рекао је Владика и додао да је љубав суштина божија. Љубав нас све претвара у заједницу, јер Христос нам свима обећава: Где су два или три сабрана, ја сам са њима.

Светој Чаши приступили су многи, а после Свете Литургије приређен је свечани ручак и породични пикник. У име Парохије Светог Луке у Вашингтону и Српског народног Савеза (SNF), гостима и верном народу обратио се господин Џон Буфалини и најавио кратко обраћање оца Василија Вранића. Отац Василије подсетио је да је ово завршна свечаност Стогодишњице и захвалио се свима који су учествовали у организацији, поготово парохијанима из Вашингтона, који су показали како је могуће да уз велику љубав и мања заједница покаже исте резултате као и оне веће.

Госпођа Нина Лојаница, Председница КСС у Вашингтону, такође се захвалила свима за вредну помоћ и истакла да јој је била част да волонтира на оваквом догађају. Са великим узбуђењем, најавила је обраћање свога земљака, оца Андреја Дечанца.

Отац Андреј пренео је утиске са страдалног Косова и Метохије, подвлачећи управо назив МЕТОХИЈА, као топоним који сведочи о томе да је у питању манастирска земља, део православне и српске цивилизације и културе, насупрот покушајима да се та земља отме и географски и културно. Описао је живот Срба у енклавама и рекао да су породице које тамо живе - породице са много деце. Ти људи не желе да оду, не желе да продају своја имања, они су пуни вере и знају зашто остају. Везани су за своју Цркву и живе попут првих хришћана.

Председник Српске народне Одбране (SND) из Чикага, господин Небојша Живковић, подсетио је да је SND 1914. у Њујорку основао Михаило Пупин, а да је седиште организације пренето у Чикаго 1941. Подсетио је и на речи Владике Николаја да Срби у САД имају три стуба: Цркву, SNF и SND. Позвао је све да активније учествују у друштвеном и културном животу Срба у САД, да се ангажују, да помогну својој Цркви која не може да се за све бори сама. Све присутне је замолио да не наседају на провокације и лажи које чују о цркви, да не верују када политичари, аналитичари и медији сатанизују и клевећу свештенике, монахе и епископе.

На крају завршне свечаности свима се обратио часни господин Бранко Терзић рекавши да је Химна Србије: Боже правде.. Са правдом долази истина, а истина је то да је Србија била савезник САД у два светска рата. Деведесетих година двадесетог века Србија је изгубила пропагандни рат, отуд лоши односи Србије и САД. Он је истакао да се бави политиком већ педесет година и да за све те године није чуо ни видео да се у САД позове на молитву за неки други народ и да се подигне застава истога. Позвао је присутне само да замисле нешто такво данас. Овом приликом, господин Терзић поменуо је и скоро непознату историјску чињеницу: Карађорђе је својевремено писао Томасу Џеферсону, усред Првог српског устанка.

У име Одбора за припрему Стогодишњице, и као Председник истог, господин Терзић захвалио се протиници Јелени Вранић, госпођи Дрини Рајић и госпођи Добрили-Нини Лојаници, за које је рекао да су то три жене које су својим трудом и радом, ”изнеле” читаву прославу на својим леђима. Прослава Стогодишњице била је на високом нивоу, трајала је неколико дана и била је невероватно организационо захтевна, али сад се, хвала Богу, завршава. Остаје сјајан утисак који је Прослава учинила о Србима у САД и нашим међусобним односима и нада да ће у будућности, уз помоћ и рад Њ.Е. Амбасадора Матковића и Његовог Преосвештенства, елоквентног Владике Иринеја, ти односи бити још бољи и опет славни као некада.