У години великог јубилеја када прослављамо осам векова од стицања самосталности Српске православне Цркве(1219-2019) и на сам празник Преноса моштију Светог Саве,црква на Карабурми која је посвећена Сабору Срба Светитеља имала је изузетну част да је посети наш Епископ са далеког Америчког континента- Његово Преосвештенство Епископ источно-амерички Г. Иринеј (Добријевић). Повод доласка Његовог Преосвештенства у овај свети храм јесте увођење у свештени клир и рукоположење у ђаконски чин Господина Бојана Бановића  дипломца Либертвилског факултета,који ће у будуће слузити у свези клира источно-америчке епархије.

Епископу који је началствовао Евхаристијским сабрањем, саслуживало је бројно свештентво из више епархија наше помесне Цркве: преподобни синђел Теофил Димитрић из манастира Осовица ( епархија бањалучка),високо-пречасни протојереј-ставрофор Јово Бановић(епархија зворничко-тузланска), пречасни протонамесник Синиша Хрвачевић (епархија сремска) пречасни јереј Симеон Васић (епархија банатска) као и ђакони Немања Ристић (епархија шабачка) Синиша Дувњак ( епархија источно-америчка) Горан Власац(епархија сремска) Горан Марјановић(епархија зворничко-тузланска) и јерођакон Висарион Радовић из манастира Радовашнице (епархија шабачка).

Пред сам почетак Свете Литургије Епископ је Г. Бојана Бановића рукопроизвео у чинове чтеца и ипођакона а затим беседом поучио верни народ о улози ова два чина у Цркви. У току Свете Литургије по прочитаној перикопи из Јеванђеља, Владика је беседио на Јеванђелску тему и на крају беседе нагласио верном народу да ће у току Литургије уследити рукоположење у ђаконски чин при чему је нагласио да ће и они сами као свештено сабрање бити учесници у самој Св. Тајни Рукоположења узвикујући заједно са народом:  Достојан!

После возгласа И ДА БУДУ МИЛОСТИ ВЕЛИКОГА БОГА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА СА СВИМА ВАМА, уледио је сам моменат рукоположења у свештени чин ђакона. После треће метаније коју је кандитат учинио пред самим Архијерејем, Владика му је поставио питање:

" Чему приступаш и шта тражиш од наших руку?"  На ово питање кандидат је одговорио да тражи рукоположење у свети чин ђакона, а потом је произнео беседу у којој је говорио о свом животном путу: 

"Многи су путеви који воде човјека према Христу и  Његовом Јеванђељу, неко постаје хришћанин, кроз Томино критичко провјеравање, а неко кроз хришћанско васпитање у Цркви и породици. Ја сам имао тај благослов, да сам поникао у кући честитих и побожних родитеља.

Благодарим драгим родитељима за живот, који су ми благословом рођења подарили, учили вјери и побожности. Посебно благодаарим свом оцу, свештенику Јови, који ме је од раног дјетињства, учио страху Господњем и са којим сам своје прве духовне кораке направио. Благодаран сам и својој мајци Мирјани, која је увјек била блага, пуна љубави и доброте, и која је увјек била ту да нас саслуша. Хвала јој што ми је уткала љубав још од утробе моје према Духовној лири Светог Владике Николаја, умилно пјевушћи духовне пјесмице. Хвала им обома што су нас својим животом научили, не само како се чита јеванђеље, него и како се по њему живи. За мене је то, највећи дар, јер Господ каже ако имате љубави међу собом по томе ће вас познати да сте моји ученици. Практично је немогуће бити Христов следбеник без показивања братске љубави. Прави хришћани се не препознају по некој посебној одећи или по неким чудним обичајима, већ по срдачној и нежној љубави коју показују једни према другима.  И на томе Вам хвала.

Хвала мом брату Стефани и сестри Јовани који су ми увјек били подршка и који су  вјеровали у мене. 

Не могу да пропустим прилику и да се нарочито не захвалим Господу Богу и Његовој милости, што сам се школовао у Ср. Карловцима , вековном  духовном и националном центру српског народа у српском Сиону. То је мали градић на Дунаву-мали по броју становника али је био врло велики по улози, коју је играо за последњих 300 година у нашој народној и црквеној историји. Он је био Светионик који је зрачио, не само Србима под бившом Аустроугарском, него и оном великом делу српског народа који се налазио под Турцима. У Карловцима су никле прве српске школе и народне и богословске и  из њих се је просвета раширила у све крајеве наше земље.

У Карловцима  за време школовања сам упознао своју духовну браћу, са којима сам толико времена провео корачајући заједно на путу Христовом, заједно се Богу молили и његову свету науку изучавали. Моја браћа су и данас овде са нама на чему сам им неизмјерно захвалан, што су били и што јесу увјек уз мене, молим се Господу Дародавцу да тако нераздвојни будемо и у Царству Христовом.

Како да заблагодарим Вама Свети Владико чијом сам добротом, љубављу и благословом уписао Богословски факултет Св. Саве у Либертивилу, чиме сте ми омогућили да за то време упознам живот и рад Српске Православне цркве у дијаспори. Да проведем четири године при нашем највећем и најстаријем манастиру Светог Саве у Либертивилу у Српском Сиону на Америчком тлу  и да приносим молитве пред моштима нашег новопросијавшег Светитеља Св. Мардарија Либертивилског и Свеамериканског.

 Шта је Либертивил за све нас православне а посебно Србе, најбоље је исказао балкански златоуст Св. Владика Николај Велимировић. Он нам  говори о 3 струне од којих је прва наш манастир који је струна молитве, друга струна је гробље које символизује тугу, и трећа струна је дјечији камп који  који се одржава сваке године у Либертивилу, а она символизује радост. Свети Владика  каже да у коју год струну од ове три ударите, да она дира срце сваког православног србина у Америци. Ја бих на ове три струне додао и четврту струну која је наш факултет, а та струна је струна која символизује наду, наду да ће наш факултета још много година давати нових посленика на Њиви Господњој.  

По речима апостола Павла да се треба сјећати својих наставника, не могу да не заблагодарим свим професорима који су у току студија образовали душу моју и уливали богословска знања која ћу са задовољством користити у свом служењу Богу и роду. 

Користим прилику да се захвалим и браћи свештеницима како из Чикага тако и из Охаја и Пенсилваније, који су се увјек очински односили према мени. 

Желим да се захвалим и честитим Србима у Америци : Зорану Стојаковићу, Радовану Спасеновском, Павлу Грошнику, Радојици Лазићу, Раденку Крајишнику, Жељку Миљевићу,Венети Јевтовић,Душку Хрвачевићу за њихову показану несебичну љубав и жртву. 

Благодаран сам Богу што сам имао прилику да два љетна распуста проведем на дјечијем кампу Св. Сава у Шејдланду,  та струна радости је дирнула моја срце те сам одлучио да останем у епархији Источноамеричкој, а опет захваљујући Вама драги Владико који сте имали разумјевања и очинске љубави те сте ме пустили јер сам у то време био клирик Богом чуване Митрополије Аустралијско-новозеландске.

Благодарим и парохијанима у Хермитеџу, где су ме примили као свој својега и где носим једна од најљепших својих сјећања за време једномјесечног боравка у тој парохији.

Благодарим и  светој обитељи из манастира Осовица на челу са њиховим игуманом оцем Теофилом, који су ми увјек радо отварали врата свога манастира и утољавали моју духовну жеђ за Водом живом.

Благодарим и онима који нису више међу нама а који су утицали на мој пут и позив, блажене успомене Архимандиту Бенедикту Ананићу, протојереју-ставрофору Славку Кашиковићу и протођакону Ђорђу Вишекруни. 

Благодаран сам Богу што ми је услишио молитве и послао ми животну сапутницу моју љубљену супругу  Љубинку, јер да није ње ни ја данас не бих био овде са вама. Она је мој ослонац, моја нада и прибјежиште. Хвала ти Љубо за несебичну и пожртвовану љубав, јер си све оставила и кренула за мном да заједно служимо са вјером и љубављу Богу и роду.

Хвала мојој фамилији и свим пријатељима из Брода који су данас овде скупа са нама.

Хвала братству на Карабурми на челу са протојерејем - ставрофором Живадином коју су нам указали гостољубље Аврамово. 

Захваљујем се још једном свима вама који сте уложили труд и истинску братску љубав према мени своме најмањем брату. Захваљујем се браћи свештеницима и ђаконима који служише или присуством увеличаше овај мој дан.

Неизмјерно сам благодаран Господу Богу што сам дочекао данашњи дан када ће ме његоова благодат уздићи у свештени чин ђакона, а такође сам благодаран и Вама Ваше преосвештенство и чини ми велику част то што ће се кроз управо Вашу руку и Ваш жезал та благодат Божија излити на мене.Радујем се што ћу служити и делати на Њиви Господњој под вашим омофором и што ћу бити Ваша продужена рука и испуњавати дужности који су ми повјерене." 

По изговореној беседи од стране Г.Бојана Бановића почела је Света Тајна Рукоположења. Према речима старешине храма Сабора Српских Светитеља високопречасног протојереја-ставрофора Живадина Протића, само рукоположење је било јако дирљиво и оставило је велики утисак на све нас а поготово на нашу литиргијску зајдницу,наш верни народ, где су сви узвикујући амин и аксиос постали као једно срце и једна душа.

По завршетку Св. Литургије у парохијском дому уследила је трпеза љубави коју је домаћин ђакон Бојан Бановић припремио са својом породицом. 

Поред Епископа,свештенства, многобројне родбине, пријатеља и кумова који су својим присуством учинили велику част породици Бановић, био је присутан и градоначелник града Брода у Републици Српској Господин Илија Јовичић.

У току трпезе љубави свима се обратио високо-пречасни протојереј-ставрофор Јово Бановић отац од нашег пречасног новорукоположеног ђакона Бојана, пожелевши речи добродошлице Његовом Преосвештенству и свима који својим присуством увеличаше овај свети дан. А свом сину новорукоположеном ђакону Бојану пожелео је да му ова служба најпре буде на спасење и да ако Бог да што пре напредује у свештеном степену!

Ђакон Немања Ристић