У девету недељу по Педесетници, 18. августа, Његово Преосвештенство Епископ Источно-амерички Г. Иринеј началствовао је евхаристијским сабрањем у Грчком православном храму Светог свештеномученика Елефтерија у Њујорку, пред вјерним и многобројним српским и грчким народом.
Епископу Иринеју су саслуживали: преподобни архимандрит Хризостом Панос, старјешина храма Светог Елефтерија, високо-пречасни протојереј ставрофор др Живојин Јаковљевић, протођакон Милош Ждралић и протођакон др Јован Аничић. За пјевницом су наизмјенично појали грчка пјевница и хор храма Светог Саве којим је дириговала Анастасија Мићић. За вријеме Свете Литургије одговарања су била на три различита језика (српски, грчки и енглески). По прочитаном јеванђељу по Матеју (Мт. 14, 14-22), гдје једна од тема јесте Христово ходање по мору, Епископ Иринеј је посебну пажњу посветио личности апостола Петра и његовој вјери, напомињући да се и наша вјера данас често покаже слабом, због многобројних искушења, али да то није разлог да одустанемо од нашег пута ка Христу.
Током Божанствене Литургије, Његово Преосвештенство је прво рукопроизвео Ђорђа Томића, клирика Епархије источноамеричке и свјеже дипломираног студента богословске установе „Свети Владимир“ у Њујорку, у чин ипођакона да би , након возгласа „И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама“ уследило рукоположење у ђаконски чин. Након три велике метаније кандидата, Његово Преосвештенство је поставило питање кандидату:
„Чему приступаш и шта тражиш од наших руку?“
На постављено питање, кандидат је дао свој одговор следећим ријечима:
„Тражим рукоположење у свети чин ђакона, Преосвећени Владико. Тражим да служим Господу цијелим својим бићем и срцем јер сматрам да ме је Он изабрао за ову свету службу. Вјерујући да је ово Божији призив, препуштам му се и преузимам одговорност за моју жељу да ступим у ђаконски чин.
Мој пут ка Цркви и Господу је почео са мојим родитељима, оцем који ме је редовно водио на Божанствене Литургије док сам још био мали дјечак, и мајком која је својим чистим срцем, непрестаном жртвом и љубављу према мени и породици била прави примјер једног светог хришћанског живота. Она ме је научила да у свакој особи коју упознам прво видим добру, врлинску страну, и да не дозволим себи да осудим било кога због његових мана, које и ми сви имамо.
Прекретница у мом животу која ме је повела на пут духовног изграђивања ка Господу јесте прва права исповјест код оца Рајка из мог родног мјеста Вишеграда, док сам још ишао у основну школу. Ток приликом он ме је научио да једини лијек за моје страхове од живота послије смрти, који су ме заокупљали свако вече и нису ми дозвољавали да спавам, јесте молитва. Том исповјешћу је започео мој молитвени живот који ме је довео до велике жеље да се упишем у богословију Светог Петра Дабробосанског у Фочи и да сазнам много више ствари о духовном уздизању ка Богу.
У богословији сам имао прилику да се упознам са многобројних теолошким наукама, али су ипак непрестана богослужења држала моје срце константно загријаним за Господа. Иако често уморан од изазовног распореда који је богословија наметала, нисам желио да пропустим ниједно богослужење јер сам схватио да једино на тај начин ћу бити стално подсјећан на главни циљ у мом животу, а то је кретање ка сједињењу са Христом. Такође, научио сам се како је то живјети у правој хришћанској заједници са мојим пријатељима богословима и нашим професорима, гдје су се често дешавале разне незгоде које су превазиђене само заједничким радом и молитвом свих нас у школи.
По заврешку богословије уписао сам факултет Светог Саве у Либеритивилу и за тај нови корак у животу сам захвалан Господу. Прије свега, ту сам упознао мог духовног оца Серафима који је у мене усадио непоколебљивост да издржим на путу Господњем без обзира на многобројна искушења. Он ме је уједно и научио смирености, правом покајању и како се увијек треба препустити Божијој вољи у тешким ситуацијама. Такође, ту сам упознао и моју супругу Горицу, којој сам и којој ћу благодарити за све што сам постигао у животу, јер њена вјера у мене ме је довела данас на корак до рукоположења у ђаконски чин. Њена храброст, одважност, спремност на сваку жртву и несебична љубав је нешто ка чему ћу ја увијек стремити да имам, јер вјерујем да те врлине морају да красе сваког човјека, а поготово особу која се спрема за улазак у свештенички клир.
Након тога услиједио је долазак у школу Свети Владимир гдје сам имао прилику да унаприједим своје духовно и академско знање за још један степен. То се није десило само кроз одлична предавања већ кроз лични однос са другим студентима који су долазили из других православних цркава и из другачијег хришћанског подневља. Кроз многобројне разговоре са њима сам стекао велико искуство, потребно у мом будућем раду са народом Божијим. Они су били прави примјери великих хришћанских врлина, братске љубави и смирености. Поред тога, Господ ми је кроз долазак у ову школу указао велику част и прилику да упознам Ваше Преосвештенство. Са Вама сам научио како једна особа треба да се понаша и опходи према служењу пред Часном Трпезом, и тако чинећи себе достојним служења заједно са анђелима пред Престолом Господњим на небесима. Такође, желим да Вам се захвалим за сву подршку коју сте ми показали безброј пута током ове двије године. То никада нећу заборавити. Сада је моја дужност да ја свједочим Господа својој будућој пастви и свима око мене на исти начин на који је Ваше Преосвештенство свједочило Христа мени. Од Вас само молим да се наставите молити за моју супругу Горицу и мене да останемо трезвени на путу Господњем и да никада не посустанемо у нашем раду на духовном узрастању нас самих и људи око нас.
На крају, желим да се захвалим укратко свима онима који су такође имали битну улогу у мом животу и због којих се сада налазим на овом мјесту. Мојој баки Ковиљки која је утврђивала моју вјеру када год је то било потребно. Мојој сестри Аници која је знала да ми пружи утјеху када је то било потребно. Блаженопочившем Митрополију Николају који није сумњао у мене када сам посустајао у школи. Професору Радану који је био прави примјер хришћанског живота ка коме сам стремио током проведеног времена у богословији. Моме куму, оцу Стефану који ми је усадио храброст да никада не посустанем. Родитељима моје супруге, Бору и Зори, на њиховој вјери и безусловној подршци. Протођакону Јовану и његовој породици чија доброта и љубав према мени у ове задње двије године је немјерљива и која никада неће бити заборављена. Захваљујем се свима вама из дубине свога срца, који сте нашли времена да данас присуствујете на мом рукоположењу и учините још радоснијим овај велики дан за мене. На крају се захваљујем Господу који ме је стално подизао и враћао на пут ка Њему, и Чијом Вољом ја сада приступам најсветијој служби на земљи.
Преосвећени владико, ја се сада препуштам вољи Божијој и моје срце је спремно да прихвати благодат Духа Светога на себе и заувијек свједочи Христа као Нашег Бога и Спаситеља.“
Након изговорене бесједе, наступила је Света Тајна рукоположења. По ријечима присутних вјерника, сам чин рукоположења је изазвао велику радост јер многи од њих нису имали прилику да присуствују таквом догађају. Из одушевљеног народа чуло се „Аксиос“ („Достојан“) новорукоположеном ђакону. По завршетку Свете Литургије, вјерни народ је имао прилику да честита ђакону Ђорђу Томићу и његовој супруги Горици, и да им пожели много благослова у будућем пастирском раду на мисионарској парохији „Рођење Пресвете Богородице“ у Шарлотсвилу, држави Вирџинији, за коју су одређени по благослову Његовог Преосвештенства, владике Иринеја.
Као и небројено пута до сада, и овом приликом треба да се истакне благодарност братској, грчкој православној заједници при храму Светог свештеномученика Елефтерија у Њујорку, на њиховом несебичном гостопримству и љубави према српском народу града Њујорка.
|
|