Javascript Menu by Deluxe-Menu.com

Поводом небеског покровитеља Источнаоамеричког Диацезана, Преосвећеног Господина Иринеја, свештенство, монаштво и верни народ, заједно са свим црквеношколским општинама, одборима и установама при поменутој диацези, срдачно четита овај важан празник за Епископа Иринеја, молећи Господа да му подари добро здравље, дуг живот и мудрост у руковођењу поверене му пастве и Цркве Божије у Источној Америци.

Долгодентствујете Преосвећени Владико на многаја љета!!!

 

 

О ПРАЗНИКУ

 

Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око † 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској).

 

Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“).

 

Житије

 

О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће.

 

Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses  (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.

 

Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је  у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.

 

Учење (богословље) Иринеја Лионског

 

У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.

 

Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.

 

Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.

 

Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.

 

Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.

 

Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.

 

протођакон Зоран Андрић, Минхен

Извор: www.spc.rs 

Share This:



< PreviousNext >
You might also like:




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side