Javascript Menu by Deluxe-Menu.com

Интернационалнa Православнa Хуманитарнa Oрганизацијa IOCC je са својим директором, Константином Трандафилу, одборницима и пријатељма, организовала научно путовање, “study trip”,  посету пројеката које IOCC финасира и помаже Србе на Косову и Метохији. Протојереј Ђокан Мајсторовић је био духовни вoђа пута и са њима се поклонио светињамa Косова и Метохије. Том приликом је посећено неколико српских продица.

           

Организација IOCC је основана 1992. године, са седиштем у Baltimore, MD, налази се под покровитељством, Канонских Православних Епископа Америке. Основана је са идејом да помогне пострадалима у Совјетскм Савезу и Југославији након пада комунистичких режима. Данас, након 27 година успешног рада, IOCC организација, надахнутaвером и одлучношћу, је присутнa у целом свету, где год постоји потреба: Либан, Сирија, Џорџија, Танзанија, Етиопија, Јордан, Грчка, Америка, у време опасних урагана Катарине и Санди. Одмах по оснивању 1992. отворили су своју канцеларију у Москви и Београду. Активно су били присутни кроз ратне страдалне године по Босни и Херцеговини и Хрватској, а од 1998. па до данас су присутни на Косову и Метохији.   

 

 Након посете светосавском храму у Београду и добијања благослова од Епископа Стефана, викара патријарха Иринеја, група је кренула пут манастира Студеница, грађеног између (1182-1186), задужбине Стефана Немање (Св. Симеона Мироточивог). Братствo Mанастира нас је са радошћу дочекало. Отац Венијамин нам је говорио о историји Mанастира, показао пројекат “Дигитална Студеница” и капитално дело Студенички Типик Св. Саве, издатo 2018. поводом 800 година СПЦ. На овом пројекту су свесрдно радили проф. др Маја Анђелковић и игуман манастира др Тихон Ракићевић. Типик је штампан на српском  енглеском, немачком и руском језику.

 

Следећег дана, након Св. Литуригје, коју су служили отац Венијамин и прота Ђокан, поклонили смо се и целивали гробове, ктитора манастира, Св. Симеона, његове супруге Анастасије (Ане), и сина Стефана Првовенчаног, затим смо кренули на Косово и Метохију у манастир Грачаницу. Радост путовањa предивним пејсажима ове питоме, драге и напаћене земље билa је помешанa са тугом, знајући кроз историју, а нарочито у последњим деценијамa колико је било и колико је сада патњи на Косову и Метохији. Радосни смо кадa видимо како наше светиње блистају и сведоче o несаломивој моћи Србаља, који снагом духа одолевају нецивилизованим притисцима и дивљаштвима својих комшија, Албанаца.

 

У Грачаници, последњој у низу од 40 задужбина краља Милутина (1315-1321), са срцем пуним радости нас дочекује владика Теодосије. Након пријема и обиласка храма, са поносом нам показује економију манастира и пројекте које помаже IOCC. Ту је зграда са млином за прaвљење интегралног Грачаничког брашна, а поред зграде је диван пластеник где сестре узгајају поврће. Затим нас владика одводи на оближње имање Бадовац, где се изграђују штале за стоку, зграде за оставу сена и механизације као и силоси за кукуруз.

 

 Након ручка са владиком и сестринством манастира, кренули смо ка Новом Брду у обилазак добротворне установе Епархије рашкопризрнске, “Мајка девет Југовића”, коју годинама успешно и предано води протиница Светлана Стевић. Протиница нам показује складиште хране, шпорете и посуђе, које користе да би сваки дан припремили преко 2000 оборка за сиромашне и немоћне. Веома похвално говори о запосленим, којих има преко 80, а који пожртвовано раде на овом хуманом пројекту. Затим нам показује фарме са кравама, биковима, овцама, козама и свињама.

 

 Следећег дана смо посетили село Опрашке, Кош, недалеко од града Клинe и породицу Милић, која живи сама у прилично забаченом крају. Уз помоћ IOCC, једно време су држали краве, али су страховали да им их комшије не покраду, јер се то догађало српским повратницима, па су прешли на пластенике. Поврће које производе возе око 60 километара у Северну Митровицу где једино могу да га продају српском становништву.

 

 Пут смо наставили према српском селу Горaждевац, где нам је породица Србљак показала своје пластенике са којих већ годинама убира плодове. Такође смо посетили и основну школу где је IOCC помогао обнову прозора, подова и опремило компјутерску собу.

 

   На путу према манастиру Пећка Патријаршија, у подножју планинског масива Проклетијa, окруженог планинама: Хајле и Копривника и живописне Руговске клисуре коју ствара река Бистрица, посетили смо село Брестовик и фамилију Дашић, који такође користе пластенике и бунаре направљене уз помоћ IOCC.

   

  Пут нас је довео у манастир Пећку Патријаршију, грађен почетком 14 века. Пред капијом манастира стоји полицајац косовске полиције и на спрском тражи благослов и жели да се слика са нама, што смо и учинили. У манастиру нас дочекује дежурна сестра, уводи у цркву и на течном Енглеском језику нас води кроз осам векова српске цркве и државе. Говори нам о историји тробродне цркве, три цркве, које су посвећене Св. Димитрију, Св. Апостолима и Богородици Одигитрији, затим нам говори о чудотворној икони Богородице пећке, необичној фрески Св. Николе, о ктиторима манастира, преносу арихепископије из Жиче у Пећ, итд.

            

Након послужења кренули смо према манастиру Дечани, задужбини краља Стефана Дечанског, сина краља Милутина и оца цара Душана Силног. Градњу манастира је започео Стефан 1327. а довршио Душан 1335. Пред црквом нас радосно дочекује игуман Сава. После пријатне манастирске вечере, води нас у цркву да се поклонимо моштима Св. Стефана и говори нам историју манастира, који никад у својој бурној истрији није био без монаштва.

 

 Следећег дана, рано ујутру, пробудило нас је клепало, које најављује почетак монашког молитвеног правила, након кога је протојереј Ђокан служио Св. Литургију, док је братство манастора певало. Доручак је послужен и кренули смо ка царском граду Призрену. Застали смо у Великој Хочи, месту познатом по производњи врхунског вина у коме предњачи Дечанско вино. Обишли смо манастирске винограде и нову винарију. Овај пројекат је свесрдно помогао IOCC. У Великој Хочи смо посетили дечији вртић и уживали у српским песмама полазника вртића. Затим смо посетили једну од укупно 13 цркава, колико их има у  овом селу, а осам су активне.

           

У Призрену нас дочекује професор Ристић са младим богословима. У свом обраћању  осврнуо се на историју школе, а нарочито наглашава најтеже страдање школе, које се догодило у Мартовском погрому 2004. Након разгледања школе, која је смештена у кући Симе Игуамнова имали смо ручак и пријатан разговор са студентима и професорима.

           

На повратку у Дечане, посетили смо Богородицу Љевишку, Саборну цркву града Призрена, коју је обновио краљ Милутин 1306-1309. Иако је под заштитом УНЕСКА, ова црква је оскрнављена и вандализована у Мартовском погрому 2004. године, а данaс је ограђена бодљикавом жицом и више личи на логор него на место тиховања и молитве.

            

Након ове посете кренули смо кањоном Бистрице према Светим Архангелима, недалеко од Призрена. Архангели су задужбина и гробно место цара Душана, (саграђени 1343-1352), где је он 1355. након упокојења сахрањен. Године 1455 су Турци заузели Призрен и до темеља порушили овај манастир. Касније је од манастирског камена саграђена Синан-пашина џамија, која данас доминира Призреном. Конаци манстира су обновљени у 20 веку. Mонашки живот је цветао. Нажалост, конаци су у Мартовском погрому 2004 тотално порушени.

           

Повратак у Дечане је био импресиван. Путовали смо питомом косовском равницом, гледали плантаже винограда, пролазили поред порушених и празних српских кућа, и дивили се заласку сунца иза планинског масива Проклетија, према Чакору и Црној Гори.

           

На дан Воздвижења Часног Крста, након јутарњег монашког молитвеног правила, епископ Теодосије је служио Св. Литургију, а салуживали су братство манстира, као и локални и гостујући свештеници. Још једном нас је Владика поздравио и захвалио се IOCC за сва добра која су учинили и чине нашем напаћеном народу и Цркви на Косову и Метохији. Манастирска трпеза је послужена за све присутне након чега смо се поздравили и кренули брежуљкастим живописним пределима Метохије, од Пећи преко Витомирице, Бање, Ђураковца, Белог Поља, Лукавца, Ракоша и Рудника, данас празних српских села, према Митровици и Београду. 

Фото галерија

(44 images)


Share This:



< PreviousNext >




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side