Javascript Menu by Deluxe-Menu.com
ЧУДЕСНО ИСЦЈЕЉЕЊЕ СВ. МАРДАРИЈА

МАРДАРИЈЕ


БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ
ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ЕПАРХИЈЕ У АМЕРИЦИ И КАНАДИ

СВОМЕ ДРАГОМ СВЕШТЕНСТВУ И НАРОДУ
БОГОМ МУ ДАНЕ ЕПАРХИЈЕ
НА ДАН СВЕТЛОГ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА
ИЗ ДУБИНЕ СВОЈЕ ДУШЕ КЛИЧЕ:

 

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! 

 

Наш народ вели да се човек учи док је жив. Нема већег учитеља од личног искуства. Оно је најубедљивији учитељ живота. Како ћеш поверовати вапају гладног, ако сам ниси никада гладовао? Како ћеш разумети јауке и болне уздахе болесника ако сам ниси никада боловао?

 

И ево, ја, ваш Владика, излазим са овом мојом посланицом пред вас, своју духовну паству, растурену пo лицу велике Америке, са новим, богатим, у мукама, болу и двогодишњем непрестаном уздисању стеченим искуством, желећи да као на исповеди кажем оно што ми на срцу лежи, оно што је испунило све моје биће још јачом вером од оне, која је била још у младости у срце усађена. Исповедајући се пред вама, ја желим само једно, а то је да вас укрепим у вашој вери у Бога, Који је био, јесте и биће, без обзира на то, верују ли у Њега људи или не. Ево те моје исповести.

 

Једног сунчаног дана пpe две године украшавао сам са десетак радника парк око манастирске цркве у Либертивилу. Одједном из мојих груди потече млаз крви. Три дана лекари нису могли да зауставе крв. Однели су ме у болницу. Два болничка лекара су констатовали, да су дани мога земаљског живота избројани. Да би то њихово тврђење проверили, моји најближи сарадници позвали су два чувена специјалиста за туберклозу, од којих је један стари професор медицине на Чикашком универзитету. Сакупљеним свештеницима око моје постеље, који су дошли са разних страна да се са мном опросте, специјалисти су рекли: вечерас, у току ноћи, а најдаље сутрадан изјутра ја имам да умрем. Свештеници су поверовали. А и ко не би? То говоре они, који су посвећени у тајне живота. Они су овим пре морали поверовати, што сам ја већ био издао налог за сахрану у манастиру, и што су температураи пулс мога болесног тела достигли ту границу, после које се, по тврђењу медицинске науке, човек не враћа у живот. Био сам у предсмртном бунилу и нисам познавао оне око мене. Одједном сам, око поноћи, тихо проговорио мојим верним свештеницима, који су стојали око постеље: „Нека један од вас оде у манастир, одслужи Свету литургију, донесе свете Дарове и причести ме“.

 

У току те ноћи ја сам с времена на време долазио к свести. У тим часовима моје усне су шапутале топлу молитву Господу Христу. То није била обична молитва. То је пре био непосредни разговор сина са својим Оцем.

 

Осећао сам благодатно присуство Христово. Ја сам се молио: „Господе Христе и Боже мој, ја не марим да умрем, не жалим да оставим овај свет. Ја сам готов да заклопим своје уморне очи и престанем пред Твој праведни Суд верујући, да ће очинска љубав и милост Твоја oпpocтити, ако у своме земаљском животу нисам поступио у свему по заповести Твојој; ако нисам био довољно ревносан у великој и одговорној епископској мисији, коју си ми Ти, кроз Цркву Твоју поверио, опростићеш ми, ја знам, јер је очинска љубав Твоја неизмерна. Опростићеш ми и за тo, што сам од детињства свог, од своје шеснаесте године старости посветио свој живот служењу Теби, олтару Твоме и народу Твоме. Ја се не бојим смрти; ја јој се лично чак радујем, јер ће ми у Твом вечном Царству бити несравњиво лакше него на овој грешној земљи. За мене прелаз из овог живота није прелаз у непознати и пуст простор, без садржине и смисла,већ прелаз у вечно Твоје Царство, које си обећао свима који у Тебе верују. Али, ја Те молим, Оче Небесни и Господе Христе, излиј на мене, оданог слугу Твог, богату милост Твоју и ocтави ме на овој земљи joш коју годину, да бих довршио служење народу моме и Цркви, у којој си ме милостиво уздигао на највише апостолско достојанство. Желео бих да још ватреније проповедам свето Јеванђеље Твоје, да jош топлије препоручим миломе народу моме, да је спасење људи могуће само кроз Тебе и у Тебе. Ocтави ме на земљи још неко време, да још више украсим манастир великог угодника Твога, Светога Саве, продужи дане и године мога живота, ако ни за шта друго, а оно, да помогнем мога престарелог родитеља и његову многобројну породицу, коју је шачица несавесних и неодговорних људи са улице, прикривених плаштом caвpeменог морала, хтела довести до просјачког штапа, разоривши његову кућну заједницу. Молим ти се, Господе и Боже мој, испуни моју молитву, чуј ме у немоћи мојој, у oвaj ноћни и предсмртни час. Ти cвe можеш. Ти си мртве из гроба једном речју враћао у живот; слепима си додиром Својих прстију враћао очњи вид. Молим Ти се, у oвaj ноћни час, када очекујем растанак са овим светом, дотаци се Својом чудотворном Десницом мога раслабљеног тела и поврати му обновљени живот, који се у њему гаси. Учини, Господе, да устанем са ове самртничке постеље, повратим се међу свој драги народ и проповедам му, да си Ти са мном чудо учинио и повратио ми живот. Али, нека буде не моја, већ Твоја воља, Господе“.

 

Тим сам речима завршио своју најтоплију молитву, окупану врелим сузама, које су слободно капале по моме узглављу и заклопио сам своје уморне очи. Заспао сам и видео сам чудно виђење.

 

Људи то називају сном. Видео сам себе, како скрхан болешћу, погрбљен корачам кроз манастирску капију, ка својој припремљеној гробници. Одједном сам над манастирском црквом угледао правилан cветаo круг, који се спуштао ка земљи. Невидљива сила ме је све више приближавала светлом кругу. Кад сам дошао сасвим близу, распознао сам у светломе кругу Свето Причешће Христово, а из тог круга сам чуо ове речи: „Погледај на оне силне масе света с обе стране манастирске реке: они те чекају, иди к њима“.

 

Ускоро је свануло. Пробудили су ме. Кроз отворена врата моје собе ушао је обучен у одежде слуга Божијег олтара са светим путиром у руци. Исповести није могло бити, јер ја нисам могао говорити.

 

Са радосним сузама, што последњи пут примам свето Тело и Крв Христову, са тврдом вером у вечни загробни живот; са вером, која је као никада до тада била озарена благодатним присутством преблагог и милостивог, свеопраштајућег Оца нашег небесног, Господа Исуса Христа, ја сам се причестио Његовог светог, пречистог Тела и Крви.

 

И шта се догодило тог истог часа, драга браћо моја? Тог истог часа су се широко отвориле моје уморне очи, просветлио се потамнели близином смрти разум мој. Лекар, који је тога јутра дошао у болницу са уверењем, да ће ме затећи мртвог, појавио се на вратима, пропустио је нашег свештеника, који ме је тек био причестио, нервозно је пришао мојој постељи, узео ме за руку, да би измерио пулс и, одједном је његово лице озарила радост. Он је неколико пута поновио пред присутнима, да је срце одлично, пулс нормалан. Кад се уверио да је и температура нормална, док је још прошле ноћи наговештавала својом висином смрт, лекар – Јеврејин је узвикнуо: „Владика ће живети, ово је право чудо Божије!“.

 

Прошло је од тада, драга браћо моја, две године и ја сам, милошћу Божијом стално напредовао у здрављу...

Share This:



< PreviousNext >
You might also like:




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side