ПОЗАДИНА ЦРНОГОРСКОГ ЗАКОНА О СЛОБОДИ ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ВЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА ИЗ 2019. ГОДИНЕ

Илијана Тодоровић

[Овај чланак разматра контроверзни верски закон Црне Горе које је усвојио парламент у децембру 2019.године]

 

Главни предмет црногорског закона је власништво над верском имовином. Без обзира што сваки појединачни члан закона има своје правне недостатке, ипак, овде најзначајнији проблеми представљени су у члановима 62 и 63. Ова два члана наводе да три категорије својине и земљишта који су у власништву верских заједница — 1) оне чија је изградња финансирана јавним приходима, 2) оне које су биле у власништву „Црне Горе” пре 1918. године, и 3) оне које су грађене заједничким улагањем грађана — више не припадају самим верским заједницама, него се сада сматрају „културним наслеђем” Црне Горе и, према томе, морају бити у власништву државе.

 

Према свим објективним правним проценама, црногорски верски закон садржи велике недостатке. Законом је предвиђена неуставна експропријација својине и земљишних поседа у власништву верских заједница. С обзиром на то да је Српска православна црква традиционална религија велике већине грађана Црне Горе, њу највише погађа овај закон. Поред тога, закон има противуставну ретроактивност у примени и предвиђа неуставну десекуларизацију Црне Горе. Закон нарушава црногорски уставни принцип по коме је Црква одвојена од државе. У правној пракси, овом закону недостају одредбе за бављење правним концептима терета доказивања и правне процедуре/правног поступка, те лишава оштећене стране (у овом случају Српску православну цркву) права на жалбу која јој је загарантована Уставом. Укратко, овај закон крши остале црногорске законе, међународне инструменте и сам црногорски Устав.

 

Ако се примени у садашњој форми, он би озбиљно наштетио Српској православној цркви, доминантној верској заједници у Црној Гори. Овај нови закон доводи до неуставне експропријације и одузимања велике већине, ако не и целокупне, црквене својине и земљишта, кршећи њена Уставом гарантована права, без икаквог поступка и без Уставом загарантованог права на жалбу. Непостојање самог „правног поступка” требало би да буде довољан разлог за поништавање овог закона.

 

Црна Гора има јединствену прошлост односа државе и Српске православне цркве пре 1918. године, коју закон игнорише. Већи део времена пре 1918. године на који се закон односи, Црна Гора је била у саставу многих држава, попут Дукље (Зете), била је и део српске средњовековне државе, чак је била и теократска држава којом су владали кнезови-митрополити. Црна Гора није била призната као независна држава све до 1878. године. То значи да закон не може утврдити да својине које су биле у власништву „Црне Горе” у било ком тренутку пре 1918. године сада припадају држави јер је, по Уставу Црне Горе из 1905. године, Црква већ била призната као њен власник.


Илијана Тодоровић је адвокат.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

 

Извор: https://publicorthodoxy.org/sr/

 

Share This:



< PreviousNext >
You might also like:

CONTACT INFO:

 

Diocese of Eastern America

65 Overlook Circle
New Rochelle, NY 10804

 

E-mail: diocese@easterndiocese.org 

 

Office & Residence: 

(914) 633-9000 - (914) 633-9009